James Springer White (1821 – 1881)

James S. White

James S. White

Adventisti Sedmog Dana nikada nisu imali talentovanijeg i sposobnijeg direktora i vođu od Džejmsa Springera Vajta. On je takođe bio moćan evanđelista. Ne samo što je učestvovao sa Vilijamom milerom i Džozefom Bejtsom i mnoštvom drugih u objavljivanju skorog dolaska Gospoda 1840-tih, već je i preživeo pokret Milerita i postao prvi apostol Adventista Sedmoga Dana. Njegov doprinos crkvi je bio vezan za izdavački posao i u vođstvu crkve i administraciji. Ako postoji osnivač Review and Herald-a i izdavačke kuće Pacific pres, onda su to on i njegova žena Elen Vajt. On je bio sponzor i promoter obe ove institucije. Umro je sa svega 60 godina. Bukvalno je izradio sebe do smrti. Njegovih 60 godina je potrošeno nesebično i podnosivši žrtvu. Nijedan drugi propovednik nije učinio više od njega da učvrsti visoke principe i efikasnost u život naših crkava i institucija. Njegova žena, Božji glasnik, je rekla o njemu: “Mnogi od pionira koji su delili sa nama iskušenja i pobede, ostali su verni do kraja svojih života i zaspali su u Isusu. Među njima je i verni ratnik koji je bio uz mene 36 godina u borbi za istinu. Bog ga je koristio kao učitelja i vođu koji je stajao u prvim redovima za vreme teških borbi u ranim danima naše poruke; ali on je pao na svom položaju i sa ostalima koji su umrli u veru, on očekuje dolazak životodavca, koji će ga pozvati iz njegovog sumornog zatvora u slavnu besmrtnost.” {E. G. White, Review & Herald, November 20, 1883}. Dobio je pohvalu koju je retko ko dobio: “Bog je dozvolio da dragoceno svetlo obasja Njegovu reč i da obasja um moga muža. On može prenositi svetlost Isusovog prisustva na druge svojim propovedanjem i pisanjem.” {E. G. White, Testimonies for the Church Volume 3, p. 502}

“POZICIJA OSTATKA”

Kao fundamentalne greške možemo ubrojati i lažnu subotu i ostale greške koje su Protestanti doneli iz katoličke crkve, kao što je prskanje za krštenje, trojstvo, svesnost mrtvih i večni život u patnji. Mnoštvo koje je držalo ove fundamentalne greške, su bez sumnje to činili u neznanju; ali možemo li pretpostaviti da će crkva Hristova nositi sa sobom ove greške dok sudnji dan ne dođe na svet? Mi mislimo ne.

Ovo su oni [u periodu poruke datoj pre nego što je Sin čovečji zauzeo svoje mesto na belom oblaku, Otkrivenje XIV, 14] koji čuvaju zapovesti Božje i veru Isusovu.” Ova generacija koja živi tik pred drugi dolazak, neće držati ljudske tradicije, niti će držati fundamentalne greške u vezi sa planom spasenja kroz Isusa Hrista. I kako svetlost bude sijala na ove teme, a mnoštvo ih odbaci, osuda će doći…svečano, strašno i dolazeći brzo!” {J. S. White, Review & Herald, September 12, 1854}

“Otac i Sin su bili zajedno pri stvaranju čoveka, a i u njegovom spasenju. Otac reče Sinu, “načinimo čoveka po našemu obličju.” Trijumfalna pesma u kojoj učestvuju i iskupljeni odnosi se na “Onomu koji sedi na prijestolu i jagnjetu va vijek vijekova.”” {J. S. White, The Law and the Gospel, p. 1. 1870}

“Pavle potvrđuje da je Sin Božji u formi Boga, i da je jednak Bogu. “Koji, ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom.” Filibljanima 2:6. Razlog zašto se nije otimao je jer je jednak Ocu…. Neobjašnjivost trojstva da je božanstvu tri u jednom i jedan u troje, je dovoljno loše; ali taj ultra Unitarijanizam koji Hrista čini inferiornim u odnosu na Oca je gori. Da li je Bog rekao inferiornom, “Načinimo čoveka po našemu obličju?””  {J. S. White, Review & Herald, November 29, 1877}

“Isus se molio da i Njegovi učenici budu jedno kao što je on jedno sa Ocem. Ova molitva se nije odnosila na jednog učenika sa dvanaest glava, već na dvanaest učenika, koji su jedno za cilj i u trudu u radu za svog Gospodara. Niti su Otac i Sin delovi “tri u jednog Boga.” Oni su dva posebna bića, a ipak jedno u dizajnu i dostignućima u spasenju. Iskupljeni, od prvog do poslednjeg koji imaju udeo u velikom spasenju, pripisuju, slavu, čast i hvale za svoje spasenje i Bogu i Jagnjetu. {J. S. White, Life incidents, p. 343. 1868}

“Jevanđelje Sina Božjeg je dobra vest o spasenju kroz Hrista. Kada je čovek pao, anđeli su plakali. Nebesa su bila okupana u suzama. Otac i Sin su se savetovali, i Isus se ponudio da se zauzme za palog čoveka. Ponudio se da umre da bi čovek mogao imati život. Otac se složio da da svog jedinorodnog sina i dobra vest da je stvoren način za čovekov spasenje je odzvanjala na nebesima i na zemlji.”{J. S. White, The Law and the Gospel, pp. 2, 3. 1870}

“Ljubazni!Starajući se jednako da vam pišem za opšte vaše spasenije, bi mi potrebno da vam pišem moleći da se borite za pravednu vjeru, koja je jedanput data svetima…“ (Juda 3,4)…Podsticanje na borbu za veru koja je data svetima počiva na nama.  I veoma je bitno da znamo za šta i kako da se borimo. U četvrtom stihu nam daje razlog zašto se trebamo boriti za veru, posebnu veru; „jer se uvukoše neki bezbožni ljudi,“ ili određena vrsta ljudi koji se odriču jedinog Gospoda Boga i našeg Gospoda Isusa Hrista…Način na koji se spiritisti odriču i poriču  jedinog Gospoda Boga i našeg Gospoda Isusa hrista je korištenjem nebiblijskog trojstva, iako nemaju ni jedan stih iz biblije koji to podržava, dok mi imamo obilna svedočanstva iz pisma da je On Sin večnog Boga.“  {J. S. White, The Day Star, January 24, 1846}

“Otac je bio veći od Sina u tome što je bio prvi. Sin je bio jednak u tome što je dobio sve od Oca.” {J. S. White, Review & Herald, January 4, 1881}

“Oni koji uče o aboliciji Očevog zakona govore nam da  Božje zapovesti koje se spominju u novom zaveti, nisu 10 Božjih zapovesti, već one koje govore o jevanđelju i o pokajanju, veri, krštenju i večeri Gospodnjoj. Ali i ove, kao i ostale obaveze u jevanđelju, su uključene u veru Isusovu, jasno je da Božje zapovesti nisu reči Hrista i apostola. Tvrditi da su reči Sina i Njegovih apostola Božije zapovesti je daleko od istine koliko i stari apsurd trojstva da je Isus lično Večni Bog. Kako vera Isusova uključuje svaki zahtev koji jevanđelje postavlja, sledeće je da zapovesti Božje, koje je  spomenuo treći anđeo, uključuju samo deset tačaka Božjeg nepromenjivog zakona koji je jednak za sve.” {J. S. White, Review & Herald, August 5, 1852}

Brat Kotrel koji ima skoro osamdeset godina, seća se tmurnog dana 1780-te i drži subotu više od trideset godina. Ranije je bio sa Baptistima Sedmog Dana, ali se nije slagao sa nekoliko tačaka te doktrine. Odbacio je doktrinu o trojstvu, takođe i doktrinu o čovekovoj svesnosti između smrti i uskrsnuća i o kazni zlih u večnosti. On je verovao da će zli biti uništeni. Brat Kotrel je nedavno sahranio ženu, za koju se kaže da je bila jedna od najboljih na ovoj zemlji. Brzo potom, ovaj ostareli hodočasnik, dobio je pismo iz Vikonsina  od prijatelja koji su tvrdili da je to poruka njegove supruge, koja sada spava u Isusu. Ali on je, verujući da mrtvi ništa ne znaju, odbacio jeres da se duhovi mrtvih koji znaju sve, vraćaju i razgovaraju sa živima. Istina je štap u njegovoj starosti. On ima tri sina u Mil Grouvu, koji sa svojim porodicam drže Subotu.” {J. S. White, Review & Herald, June 9, 1853}

Ovde možemo spomenuti i trojstvo, koji oduzima Bogu Njegovu ličnost i Njegovom Sinu Isusu Hristu, i prskanjem ili točenjem vode umesto “sahranjivanjem sa Hristom u krštenju.” Ali primećujemo da pored ovih grešaka, postoji još jedna koja se drži svetom od strane skoro svih onih koji se nazivaju Hrišćanima, kako Katolika tako i Protestanata. A to je, promena Subote iz četvrte Božje zapovesti od sedmog u prvi dan nedelje.” {J. S. White, Review & Herald, December 11, 1855}

“KATOLIČKI RAZLOZI ZA DRŽANJE NEDELJE”

  1. Zato “jer se nedelja (Sunday- dan sunca) takođe koristilo u rimskoj denominaciji kao Dies Solis, dan sunca, kojima je ona bila sveta.” “Nedelja(Dan Sunca) je bilo ime koje su neznabošci dali prvom danu nedelje, jer su na taj dan obožavali sunce.”
  2. Jer je “u čast blagoslovene device Marije
  3. Jer je “dan koji su posvetili apostoli u čast svetog trojstva.” {J. S. White, Review & Herald, April 4, 1854}

“Misterija grešnosti je počela da radi u crkvi još u Pavlovo vreme. Na kraju je prekrila jednostavnost jevanđelja i iskvarila Hristovu doktrinu i crkva je otišla u pustinju. Martin Luter i ostali reformisti digli su se u sili Božjoj, i sa Duhom i Reči, načinili su velike korake u reformaciji. Najveća greška koja se našla kod reformatora je ta što su prestali da se reformišu. Da su nastavili istim putem, dok nisu ostavili i poslednji trag papstva za sobom, kao što je prirodna besmrtnost, prskanje kod krštenja, trojstvo i držanje nedelje, crkva bi sada bila slobodna od njenih nebiblijskih zabluda.” {J. S. White, Review & Herald, February 7, 1856}

“Rad na emancipaciji, instruisanju i vođenju Jevreja je bio dat onom koji se zove anđelom. Druga Mojsijeva .13:21; 14:19,24; 23:20-23; 32:34; Treća Mojsijeva.20:16; Isa.63:9. I ovog anđela Pavke naziva “duhovna stena kojia ih je pratila,” i potvrđuje, “Ta stena je bio Hrist.” 1 Kor. 10:4. Večni otac nikada nije nazvan anđelom u Bibliji, dok je ono što su anđeli činili bilo često pripisivano Bogu, jer su oni Njegovi glasnici i poslati da izvršavaju Njegov posao. Za onog koji je išao pred Jevrejima da ih izbavi je rečeno, “Moje ime je u njemu.” U svim čudesnim delima tog spasenja Jehova  je bio reprezentovan u Isusu.” {J. S. White, Christ and the Sabbath, p. 11}