Nekome će samo ovo pitanje izgledati nelogično u kontekstu Hrišćanstva i možda će samo odmahnuti rukom i reći „pa naravno da je umro, to je suština hrišćanske vere“
Ali, dozvolite nam da primetimo da odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan. Tačnije, odgovor bi trebao biti jednostavan, ali zbog određenih okolnosti, nije.
Naime, postoje mnogi u našoj crkvi koji će na ovo pitanje odgovoriti rečima „božanstvo nije moglo da umre“.
Možda će vas ovakav odgovor zbuniti, ali, moramo da istaknemo da je ovo odgovor koji daju oni Adventisti koji su teološki obrazovani i koji čvrsto veruju u Trojstvo, odnosno u doktrinu o trojedinom Bogu. Šta više, čak i vi, ako verujete u tu doktrinu, morate da prihvatite taj odgovor i da verujete da „Isus nije doslovno i potpuno umro, ali jednako dobro kao i da jeste“.
Kao što već možete da naslutite, ovo je izuzetno važno pitanje i moramo ga jako pažljivo istražiti.
Ali, pre nego što se upustimo u proučavanje ove tematike, pozivamo vas da kleknete na svoja kolena i uputite Bogu iskrenu molitvu da vam pokaže istinu i samo istinu, te da vas zaštiti od svake lažne nauke. Naša želja je da vas Bog utvrdi u istini, šta god ona bila. Ne želimo ništa od ovoga što budete pročitali ovde uzmete zdravo za gotovo na osnovu reči smrtnih i grešnih ljudskih bića, naime nas. Želimo da vas Gospod utvrdi, da vas Njegov Duh Sveti osvedoči u Njegovu istinu. Isto tako, molimo vas da se pomolite i za nas. Ako je ovaj blog Njemu na slavu, da nas Bog učvrsti i da nam hrabrost, snagu i ljubav da stojimo uz istinu, a ako nije i ako iznosimo zabludu, da nas osvedoči svojim Svetim Duhom u našu zabludu i navede na pokajanje.
Dakle, sa jedinim ciljem da utvrdimo istinu i proslavimo Boga služeći mu u istini, hajde da proučimo o čemu se ovde radi.
Zašto je ovo pitanje izuzetno važno za nas Hrišćane, preciznije, za nas Adventiste, jer ovaj problem i doktrinu o trojstvu razmatramo u kontekstu crkve Adventista Sedmog Dana?
Iz jednostavnog razloga, zato što se čitav plan spasenja zasniva na premisi da je cena za greh plaćena Hristovom smrću.
Ali šta to zaista znači? Da li je neko drugi osim Isusa mogao platiti cenu za greh? Kako tačno je njegova smrt platila cenu za greh? Da li je Isus morao doslovno umreti, ili je nešto što je „jednako dobro kao i da jeste“ isto tako moglo zadovoljiti zakon? Šta to uopšte znači „jednako dobro kao i da jeste“, zašto to stalno ponavljamo?
Svi znamo i slažemo se da je Božji zakon svet i da je cena za prekršaj tog zakona smrt. Naši praroditelji su prestupili taj zakon i stoga je zakon zahtevao večnu smrt. Ali Bogu je toliko omileo ovaj svet, da je odlučio da plati cenu zakona umesto nas. Bog nije mogao ukinuti zakon, zato što je zakon svet kao i sam Bog i zato što je Bog pravedan vladar. Kada bi zbog nas, ili bilo koga ukinuo i jednu zapovest svog svetog zakona, čitav univerzum bi se pretvorio u haos jer se Božja vladavina zasniva na pravednosti, dobroti, svetosti i nepromenjivosti Njegovog zakona. Zato je Bog, da bi nas spasio morao da plati punu cenu koju sveti zakon zahteva.
Ali kako Bog može platiti ovu cenu? Da li on može dati nečiji tuđi život, umesto našeg? Ne, nikako, jer on onda ne bi bio pravedan i sveti Bog.
Biblija i Duh Proroštva nas uče da je samo neko ko je jednak Bogu mogao platiti cenu za greh.
„Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu, Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu;“ Rimljanima 8:3-4
„Pala rasa može biti obnovljena samo kroz zasluge Onoga koje bio jednak Bogu. Iako tako visoko uzvišen, Hrist je pristao da preuzme na Sebe ljudsku prirodu, da bi On mogao delovati u korist čoveka i pomiriti sa Bogom njegove neposlušne podanike.” (Ellen G. White, Glasnik , 26. April 1893, ‘Odabarani u Hristu’)
„Gospod ne spasava grešnike ukidanjem Svog zakona, temelja Njegove vladavine na nebu i zemlji. Bog je sudija, branič pravde. Prestup Njegovog zakona makar jednom, u najmanjem obliku, je greh. Bog ne može ukinuti svoj zakon, On ne može ukinuti ni najmanju stvaku, sa ciljem da oprosti greh. Pravda, moralno savršenstvo, zakona moraju biti održani i odbranjeni pred nebeskim univerzumom. I taj sveti zakon ne može biti održan ni jednom manjom cenom nego smrću Božjeg Sina.“ Review i Herald, 15 Novembar, 1898
„Zakon ne može spustiti standard ili prihvatiti išta manje nego punu cenu, i stoga nas ne može očistiti makar i od jednog greha; ali Božji Sin, koji je jedno sa Ocem, jednak u vlasti sa Ocem, platio je dug za nas.” (Ellen G. White, Review i Herald, 29. Jul 1890, ‘Razlozi da budemo hrabri’)
Ali, da li je neko drugi mogao da plati cenu za greh? Šta je sa svetim anđelima?
„Anđeli su se poklonili pred Njim. Oni su ponudili svoje živote. Isus im je rekao da će On svojom smrću spasiti mnoge, da anđeoski život ne može platiti dug. Samo Njegov život može biti prihvaćen od Oca kao otkup za čoveka.“ (Rani Spisi 150.1)
„Božji Sin je bio sledeći po autoritetu do velikog Zakonodavca. On je znao da samo njegov život može biti dovoljan za otkup palog čoveka. On je bio onoliko više vredniji od čoveka, koliko je njegov plemeniti, besprekoran karakter i uzvišena pozicija komandira nebeske vojske, viša od pozicije čoveka.On je bio savršena odslika svog oca, ne samo u svojstvima, nego i u savršenstvu karaktera.” (Ellen G. White, Duh Proroštva’, 2. Sveska, str. 9, Prvi Hristov dolazak’, 1877)
Dakle, jasno je da čak ni anđeoski život nije mogao platiti cenu za greh. Samo onaj čija je svetost jednaka svetosti zakona, samo Onaj koji je jednak Bogu, je mogao platiti cenu.
Vratimo se sada na izjavu da „božanstvo nije moglo da umre“ i da „Isus nije doslovno i potpuno umro, ali jednako dobro kao i da jeste“ (parafraza).
Ova druga izjava (originalni citat umesto parafraze sledi) dolazi od Dr. Woodrow Whiddena, dugogodišnjeg profesora na Andrews univerzitetu i jednog od tri autora knige „Trinity“.
Dr. Whidden prvo kaže sledeće:
„Pre svega, mi moramo da priznamo da u doslovnom smislu, pravo božanstvo je prirodno besmrtno i ne može iskusiti smrt. Ova jednostavna biblijska istina (1. Timotiju 6:14-16) objašnjava jedan od razloga za neophodnost utelovljenja (Jevrejima 2:9, 14-18). Jedino ovisna, smrtna ljudska priroda može biti potčinjena smrti. I u iskustvu utelovljenja, Isus je uzeo ljudsku prirodu i umro.“ (Woodrow Whidden, Bog je Ljubav-Trinitaristička Ljubav!, JATS Proleće 2006, str. 98-124.)
Već ovde, Dr. Whidden nam nagoveštava da je Isusova smrt bila samo u kontekstu utelovljenja. Da vidimo šta dalje kaže, da ga ne bismo pogrešno razumeli.
„Ali, još jednom postavljamo pitanje? Zašto je samo Onaj koji je potpuno božanske prirode mogao biti sposoban da ponudi žrtvu pomirujuće smrti? Zašto bi ovo bilo istina ako Hrist u njegovoj božanskoj prirodi nije bio u stanju umreti?“ (isto.)
i dalje nastavlja
„Isus, jedini pomiritelj. Izgleda da odgovor dolazi u nekoliko fascinantnih aspekata: (1) Sama zajednica božanske prirode sa ljudskom prirodom u Hristovoj utelovljenoj prirodi sugeriše da iako božanska priroda nije doslovno umrla, jednako dobro kao i da jeste umrla u sledećem smislu: Hristovo božanstvo, zajedno sa Njegovom ljudskom prirodom, samopožrtvovano je pristalo na smrt u svakom koraku na putu ka krstu. I tako čineći, sama priroda Hristove ljudske smrti je bila uložena sa beskrajnom vrednošću večne ljubavi. … (2) Samo ljubav koja je bila u članu Božanstva je bila sposobna efektivno suditi grehu … (3) Božji zakon praktično definiše, u jasnim zapovestima, način na koji će bića ispunjena Božjom ljubavlju misliti i delovati. …“ (isto.)
Razmislimo sada pažljivo šta je Dr. Whidden ovde rekao. Rekao je da Isus u svojoj božanskoj prirodi nije mogao umreti, zatim kaže da „ iako božanska priroda nije doslovno umrla, jednako dobro kao i da jeste umrla“ i onda objašnjava u kojem smislu jednako dobro kao i da jeste umrla, zato što „Hristovo božanstvo, zajedno sa Njegovom ljudskom prirodom, samopožrtvovano je pristalo na smrt u svakom koraku na putu ka krstu. I tako čineći, sama priroda Hristove ljudske smrti je bila uložena sa beskrajnom vrednošću večne ljubavi.“
Dr. Whidden dalje nastavlja i uspoređuje Hristovu smrt sa smrću Abrahama Linkolna kao predsednika, nasuprot smrti Abrahama Linkolna kao čoveka.
Dakle, po Dr. Whiddenu, cenu za greh je platila „ Hristova ljudska smrt“ dok je božanstvo nastavilo da živi jer nije moglo da umre, a jednako je dobro kao i da je samo božanstvo umrlo jer je „ljubav“ investirana u „ljudsku smrt“.
Da još jednom, na drugi način, pojasnimo šta je Dr. Whidden rekao da se desilo:
- Isus u svojoj božanskoj prirodi nije mogao da umre.
- Isus se utelovio i umro u ljudskoj prirodi.
- Isus je nakon svoje ljudske smrti nastavio da živi jer u svojoj božanskoj prirodi nije mogao umreti.
Dakle, cenu za greh je platila ljudska smrt??? Ljudska priroda investirana ljubavlju je platila cenu svetog Božjeg zakona???
Da ne bude zabune pošto neki ljudi ne mogu da veruju da naši pastori veruju ovako, ovo je izjava koju je pastor Nikola Tasevski napisao u emailu koji je otišao stotinama naših pastora, od kojih su mu se neki zahvalili za jasnu biblijsku istinu koju iznosi u borbi sa jereticima, a ni jedan nije protestovao protiv ove izjave.
“Da sumiramo! Babic pita: “Sta je trojstvo rizikovalo ako Hrist nije potpuno umro???” Dakle, po njemu, i po antitrinitarskoj teologiji o Ocu i Sinu, Hristos je na krstu umro potpuno! Zelimir kaze i tvrdi veoma energicno: “Taj Sin je mogao, da je sagresio, da izgubi vecni zivot, da predje u nepostojanje… o mogucem sagresenju I vecnom gubitku… sa mogucnoscu da sa tim ljudskim rodom zivi ili umre, za vecna vremena.” –Dakle, Sin … sa mogucnoscu … da umre za vecna vremena.”
Antitrinitarski ples koji je Sin plesao i otplesao na krstu! Ocito je da antitrinitarski Sin na krstu plesao kao smrtno bice koje je nakon plesa umrlo kompletno, integralno, celosno. Po antitrinitarskoj teologiji, zajedno sa ljudskom prirodom Sina, na krstu je umrlo i njegovo bozanstvo, njegova vecnost, njegova svemoc, njegova sveprisutnost – dakle, zajedno sa njegovom ljudskom prirodom, zajedno sa Sinom kao covek, umro je i Sin kao Bog i s nim sve bozanske atribute. Po teologiji antitrinitaraca o Ocu i Sinu, zivot Sina se na krstu kompletno ugasio, nestao, kao i zivot svakog gresnika kada umire. Veliko pitanje – kako je to moguce? Po iskonstruisanoj antitrinitarskoj teologiji o Ocu i Sinu to je sasvim moguce. Kako? Jednostavno: Prema antitrinitarskoj teologiji o Ocu i Sinu, Sin ima pocetak, Sin je mladji i manji od Oca, jer je nekad proizasao od Oca, rodio se od Oca. Sin nema aposolutno vecno Bozanstvo kao Otac. Sin nije Bog u najvisem smislu, nije potpuni Bog. On nije prirodno svemocan kao Otac. Sin ima neko polubozanstvo. S jedne strane antitrinitarci su izmislili i tvrde da je Sin pri rodjenju dobio od Oca sinovstvo i kroz sinovstvo sve Oceve bozanske atribute, jednake atributima Oca, a s druge strane tvrde da je On mladji, manji, da nije vecan i svemocan. Sto je najznacajnije, antitrinitarci tvrde, kao sto smo videli, da je Sin na krstu plesao svoj ples kao smrtno bice I U SLUCAJU DA NIJE IZDRZAO DO KRAJA, DA JE SLUCAJNO SAGRESIO, nakon tog plesa njegov bi se zivot potpuno i intregralno ugasio, kao i zivot svakog gresnika.
Dakle, prema inkonstruisanoj antitrinitarskoj teologiji o Ocu i Sinu, vecni i svemocni Otac rodio smrtno bice, rodio smrtnog Sina, smrtnog Boga. Od svemocnog i vecnog Oca proizasao je, rodio se smrtni Sin, koji u svojim atributima nije slika svoga Oca. PREMA INKONSTRUISANOJ TEOLOGIJI ANTITRINITARACA, KOJA ZAHTEVA KOMPLETNU, INTEGRALNU SMRT SINA, KOMPLETNU SMRT BOGA, NA NJIHOV ZAHTEV, NA ZAHTEV ANTITRINITARACA I PO NJIHOVOJ ZELJI, NJIHOV BOG OTAC JE NJIMA RODIO SMRTNOG BOGA, SMRTNOG SINA, KOJI JE NA KRSTU OTPLESAO NJIHOV PLES KAO SMRTNO BICE, NAKON CEGA JE UMRO INTEGRALNOM SMRCU.” Nikola Tasevski, Pismo upućeno jereticima i pastorima adventističke crkve, 27 Juni 2014
Da li je to u skladu sa Biblijom i Duhom Proroštva? Kako to da anđeoski život nije mogao platiti cenu za greh, a SAMO ljudski život sada jeste, dok Isus u svom božanskom životu u stvari nije umro? Zato što je „ljudski život investiran vrednošću beskrajne ljubavi“?
Ali, da ponovimo šta je Duh Proroštva rekao u vezi ovoga.
„Gospod ne spasava grešnike ukidanjem Svog zakona, temelja Njegove vladavine na nebu i zemlji. Bog je sudija, branič pravde. Prestup Njegovog zakona makar jednom, u najmanjem obliku, je greh. Bog ne može ukinuti svoj zakon, On ne može ukinuti ni najmanju stvaku, sa ciljem da oprosti greh. Pravda, moralno savršenstvo, zakona moraju biti održani i odbranjeni pred nebeskim univerzumom. I taj sveti zakon ne može biti održan ni jednom manjom cenom nego smrću Božjeg Sina.“ Review i Herald, 15 Novembar, 1898
„Zakon ne može spustiti standard ili prihvatiti išta manje nego punu cenu, i stoga nas ne može očistiti makar i od jednog greha; ali Božji Sin, koji je jedno sa Ocem, jednak u vlasti sa Ocem, platio je dug za nas.” (Ellen G. White, Review i Herald, 29. Jul 1890, ‘Razlozi da budemo hrabri’)
Da li Duh Proroštva govori nešto o vrednosti ljubavi u vezi plaćanja cene za greh? Ne. Ona jasno kaže da zakon može biti plaćen samo smrću Božjeg Sina, samo smrću Onoga ko je jednak Bogu.